Prednosti i mane, primeri dobre prakse i iskustva u drugim zemljama
„SERBIO“ vam predstavlja kratki vodič o prednostima i nedostacima Feed-in tarifa (FIT-a) i aukcija, zasnovan na pregledu literature i odabranim primerima zemalja. Izvor informacija je Energypedia.info, wiki platforma za zajedničku razmenu znanja o obnovljivim izvorima energije, pristupu energiji i temama energetske efikasnosti u zemljama u razvoju. Članak vam u potpunosti prenosimo sa sajta wiki platforme.
“ Na tehnologije obnovljivih izvora energije se uveliko gleda kao na budućnost. One pružaju čistu energiju koristeći neograničene resurse, pomažu u ublažavanju klimatskih promena, povećavaju energetsku nezavisnost zemalja i mogu poboljšati energetsku sigurnost. Međutim, mnoge tehnologije obnovljive energije su relativno nove i još uvek nisu toliko uspostavljene kao „konvencionalne“ tehnologije proizvodnje energije koje sagorevaju fosilna goriva. Odlukom da svoje mehanizme podrške preusmere sa fosilnih goriva ka tehnologijama obnovljivih izvora energije, vlade mogu pomoći u jačanju ovih tehnologija u svojim zemljama.
“Poređenje različitih alata politike za promociju obnovljivih energija”
Postoje dve glavne kategorije mehanizama podrške obnovljivim izvorima energije usredsređene na regulaciju: Instrumenti zasnovani na tarifama i instrumenti zasnovani na količini.
Tarifni instrumenti pružaju ekonomski podsticaj za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora energije. Obično se to odvija u obliku subvencija za investiranje ili plaćanja za proizvedenu energiju.
Feed-in tarifa (FIT) je primer instrumenta zasnovanog na tarifama. FIT garantuje fiksnu cenu za obnovljivu energiju koja se pušta u mrežu.
S druge strane, instrumenti zasnovani na količini funkcionišu postavljanjem minimalnih ciljeva za obnovljivu energiju u energetskom miksu i držanjem određenih strana u lancu snabdevanja energijom odgovornim za ove ciljeve. Primer instrumenta koji se zasniva na količini je Obveza kupovine obnovljivih izvora (Renewable Purchase Obligation, RPO) koja „nameće minimalnu kvotu ili udeo proizvodnje obnovljive energije dobavljačima električne energije, a često je dopunjena tržištem obnovljive energije koja omogućava trgovanje sertifikatima o obnovljivoj energiji (RECs)“.
FIT su najrasprostranjeniji mehanizam podrške obnovljivim izvorima energije. Međutim, poslednjih godina mnoge zemlje su počele da primenjuju kombinaciju različitih politika, omogućavajući im da profitiraju od prednosti koje nudi niz različitih politika. Takav splet politika može se opisati kao hibridni instrumenti. Hibridni instrumenti su mehanizmi podrške koji kombinuju aspekte tarifnih i količinskih instrumenata. Aukcije obnovljivih izvora energije (koje se ponekad nazivaju i tenderi) primer su hibridnih instrumenata. Na aukcijama se i cena i količina određuju kroz postupak nadmetanja, pre početka projekta. To omogućava aukcijama da pruže „stabilnu garanciju prihoda menadžerima projekata (slično mehanizmu FIT), istovremeno obezbeđujući da će se ciljevi obnovljive proizvodnje tačno ispuniti (slično RPO-u)“.
Feed-In Tarifa
Definicija
Ulazna tarifa (FIT) pruža proizvođačima energije obnovljivih izvora fiksnu cenu za energiju koju proizvode. FIT se postavlja za svaku tehnologiju pojedinačno i plaća se za određeni broj godina. Ovo povećava stabilnost i omogućava dugoročno planiranje, što podstiče ulaganje u projekte obnovljivih izvora energije. U nekim zemljama FIT se finansira putem računa za električnu energiju, što znači da se troškovi prenose na potrošače. Međutim, u drugim zemljama, gde se povećanje računa za potrošače smatralo neprihvatljivim, državni budžeti su izdvojeni za FIT.
Pregled različitih FIT modela
Bruto FIT: FIT se plaća za svu obnovljivu energiju koja se proizvodi, nezavisno od toga da li se ta energija izvozi u mrežu ili se koristi na licu mesta.
Neto FIT: FIT se plaća samo za obnovljivu energiju koja se izvozi u mrežu. Iako se FIT ne plaća za proizvedenu električnu energiju koja se koristi na lokaciji, ta energija nadoknađuje troškove računa koji bi obično morali da se plate. Stoga, da bi se utvrdilo da li će bruto FIT ili neto FIT model biti profitabilniji, mora se uporediti cena FIT-a i mrežne maloprodajne cene po jedinici električne energije.
Neto merenje: Trenutna maloprodajna cena plaća se za svu obnovljivu energiju koja se izvozi u mrežu. Električna energija koja se koristi na lokaciji smanjuje račune za električnu energiju, koji bi se takođe morali platiti po maloprodajnoj ceni. Stoga ovaj model efikasno znači da se za svu obnovljivu energiju koja se generiše plaća trenutna maloprodajna cena.
Neto obračun: Naplate za proizvedenu i utrošenu električnu energiju netiraju se tokom određenog vremenskog perioda. Ovo se može primeniti koristeći bruto FIT ili neto FIT model.
Prednosti i mane
Prednosti | Mane |
|
|
Aukcije
Definicija
Aukcije obnovljivih izvora energije, koje se ponekad nazivaju i „aukcije na zahtev“ ili „aukcije nabavki“ su vrsta mehanizma podrške tehnologijama obnovljivih izvora energije. Aukcije obnovljivih izvora energije u većini slučajeva otvara vlada neke države. Ona će odrediti kapacitet (kW) ili proizvodnju električne energije (kWh) koja je na aukciji, kao i tehnologiju proizvodnje, a ponekad i lokaciju proizvodnje. Nakon toga menadžeri projekata mogu da predaju ponudu na aukciju, navodeći svoj predlog projekta i navodeći cenu po jedinici električne energije po kojoj će moći da realizuju svoj projekat. Tada vlada procenjuje različite ponude, rangirajući ih na osnovu njihove cene i drugih kriterijuma. Zatim se biraju najbolji kandidati i vlada potpisuje ugovor o kupovini električne energije sa uspešnim učesnicima. Aukcije su vrlo fleksibilne i mogu se organizovati na mnogo različitih načina. Da bi aukcija uspela, važno je da se ona prilagodi specifičnim okolnostima zemalja koje zavise od ciljeva koje država želi da postigne na aukciji.
Pregled različitih aukcijskih modela
- Aukcija zapečaćenih ponuda: Svi učesnici podnose svoj predlog koji sadrži cenu i količinu proizvodnje. Pojedinačni učesnici nisu u mogućnosti da vide predloge jedni drugih. Sve prijave se zatim pregledaju kako bi se potvrdilo da ispunjavaju zacrtane zahteve. Ponude se rangiraju od najniže do najviše prema njihovoj ceni i eventualno drugim dodatnim kriterijumima. Tada se biraju najbolje rangirani projekti jedan po jedan, sve dok broj izabranih projekata ne pokrije obim proizvodnje obnovljive energije koji se prodaje na aukciji.
- Iterativni postupak / Aukcija silaznog sata: U ovoj vrsti aukcije licitator (u većini slučajeva vlada) objavljuje cenu za novi projekat proizvodnje obnovljive energije. Potom se ucesnici aukcije javljaju i objavljuju količinu proizvodnje koju mogu da ponude za ovu cenu. Aukcionar zatim postupno snižava cenu, što rezultira nižim količinama proizvodnje koje se nude. Ovaj proces se nastavlja sve dok se ponuđena količina proizvodnje ne podudara sa količinom nove obnovljive energije u koju vlada želi da investira. Na ovoj aukciji učesnici poznaju ponude jedni drugih i stoga mogu da prilagode svoje ponude na osnovu konkurencije.
- Aukcija hibridnog tipa: Ove aukcije se sastoje od kombinacije različitih modela za odabir. Kao primer, Brazil koristi aukciju koja je podeljena u dve faze. Prva faza je aukcija silaznog sata koja se koristi za otkrivanje cene. Druga faza se sastoji od zapečaćenih aukcija koje osiguravaju da učesncii ne mogu da se dogovore o ceni.
Prednosti i mane
Prednosti | Mane |
|
|
Poređenje FIT i aukcija
Glavna razlika između FIT i aukcija je mehanizam otkrivanja cena. Cenu FIT utvrđuju kreatori politike, međutim, na aukcijama industrija određuje cenu projekta putem konkurentnog nadmetanja između učesnika. Ako zemlja nema puno iskustva sa postavljanjem cene za određenu tehnologiju obnovljivih izvora energije i nema dovoljno podataka o troškovima, onda su aukcije koristan način otkrivanja stvarnih troškova tehnologije. Međutim, da bi aukcije bile uspešne moraju biti konkurentne. To znači da među menadžerima projekata u zemlji treba da postoji dovoljno interesa za ulaganje u tehnologiju. Aukcija bi trebala biti pretplaćena tako da proizvodni kapacitet koji nude svi učesnici bude veći od potražnje. U situacijama kada se ovi uslovi ne mogu ispuniti, FIT je često bolja opcija. Još jedna stvar koju treba razmotriti je da su aukcije otvorene za sve. Ako sa vladine tačke gledišta postoji poseban interes da se proizvodnja obnovljivih izvora energije usmeri na određeni sektor (na primer poljoprivredni, privatna domaćinstva, industriju itd.), FIT su često bolja politika za ciljanje određene vrste proizvodnje. Aukcije su obično bolje za velike projekte i ustaljene tehnologije. S druge strane, FIT su manje rizične sa stanovišta programera projekata, zbog čega pomažu u podršci malim projektima, kao i tehnologijama u nastajanju.
Širom sveta postoji sve veći trend da se odmakne od modela mehanizama podrške koji nisu fleksibilni. Kako tržište energije postaje sve složenije, tako postaju i energetske politike u mnogim zemljama. Hibridni mehanizmi podrške dobijaju na popularnosti. Često je prednost imati dve različite vrste mehanizama podrške koji se paralelno primenjuju ili čak kombinovanje elemenata različitih politika u jednu. Stoga se FIT i aukcije mogu istovremeno primeniti u jednoj zemlji. U tim slučajevima, uslovi pod kojima se mogu primeniti dva mehanizma podrške moraju biti dobro definisani. Na primer, u mnogim zemljama koje su primenile i FIT i aukcije, FIT su usmerene na male projekte, dok su aukcije ograničene na velike projekatante. Zemlja mora pažljivo odabrati i definisati granice za projekte, odlučujući koji projekti se klasifikuju kao mali. Međutim, postoje i primeri zemalja koje su sprovele politike na potpuno suprotan način (primer: Uganda: Aukcije za mali obim, Danska: Aukcije za nove tehnologije).
Prevela i pripremila: Ivana Kravić
Izvor: https://energypedia.info